Злослутан број

Пред сам бели карневал, 25. фебруара пре хиљаду осамсто седамдесет година, био је у Смедереву у новој газди-Николиној кафани као бал – шта је то ... смедеревског света – оба из заната. и из бирократског поретка. Ту је газда кафане Никола Јовић, најбогатији у Смедереву, са породицом: супруга и ћерка јединица на гласу у Смедереву и околини. И заиста, откако се Савка Николина удала, од тада је цела смедеревска бећарија скинула у црним денди хаљинама и финим рукавицама. А практичарски свет из свих могућих смедеревских канцеларија је тако бахато декретиран, како се ниједан благајник до тада није сетио. Мирисне воде и помаде, крагне и чиније, наруквице и фина дугмад су излизане откад их од Смедерева никад није било... Једном речју, све живо од бећарије се дало! - Осим Николе и његове породице, на балу је и Бранко Небрановић, адвокат и први пријатељ и познаник газде-Николина, Никола га не одваја готово од родбине. Он га заступа, даје му савете, набавља за кућу шта му треба, фино и одабрано. Он је окретан, разуман, духовит и веома друштвен човек. Искрен је према поштенима, а, не дај Боже, веома је добар у непоштеним људима. Остали су ваши други гости. Сви су спремни за бал, и као што су неки видели, а неки чули да се спрема за београдске балове. Мушкарци, који желе да се играју, сви су у финим салонским хаљинама; а жене, опет, све - у белом! Еле, бал, ни узети ни отићи, као у неком београдском хотелу! Да би у Београду било још сличније, карте су штампане и у Београду. Истина, музичари су „прости”.Кад их слушаш, мислиш да гњаве пуну врећу мачака, али ја опет могу само да издржим. - Одмах је кренула свирка, утакмица, разговор. Газда Никола се, опет, одвојио у споредну просторију са својим људима и уз чашу финог вина бистри политику, најављујући да је сваки „бунтовник, издајник, изрод“ итд.

Онда је нешто улетело у играоницу. Напољу се чује испружени глас:

- Али ево карте. Пусти ме!

- Шта је унутра? упитао је Никола адвоката, који је у том тренутку ушао у његову собу.

- Хоће једног, кажу, унутра, а он није пристојно обучен.

- Је ли он одавде?

- Мислим да није, како момци кажу.

„Па нека уђе“, рекао је Никола и наставио политички разговор.

Адвокат је изашао у судницу и махнуо једном од момака на вратима, рекао је.

- Пустити га да оде!

Отворила су се врата и ушао је човек у турској одећи. Средње висине, мале главе, кости изнад очију вире, чело мало, полу чупаво, обрве извијене изнад носа, очи мале и упале - не баш најживље, бркови мали али ретки, нос прилично завијен и зашиљен, уста велика - скоро до ушију Ако има 29 година, нема га више. Чекај да те нешто питам!

Познајете ли неког Мојсија Пупавца? Сигурно га не познајете? Видите, била је велика и јака задруга у селу Јасиковцу, још горе негде око Ивице или Букова, које се одувек звало Пупавци. Е, из тог великог гнезда, те силне задруге, излете многи и многи Пупавци, који су се тако звали, али је, међутим, било и ваљаних и истресених које су могли да слете у соколове. – Временом је ова велика задруга опала, да би најзад припала једном Митру Пупавцу, поштеном и добром човеку, који је своје време мирно склопио очи, и оставио на овом свету последњи изданак свог великог колена – сина од дванаест година. , Мојсила Пупавац, са мало наслеђа. То мало имовине дошло је под масу. Тутори су се сагињали над малим јадним Пупавцем, али му ништа нису могли. коначно, одвели су га у Београд и дали му посао код једног од оних "болтаџија" чији су шрафови обично на Теразијама, па сам отишао на велику пијацу у Стамбол-Капију, где се чува и продаје роба и одећа коју троши сеоски свет. .дуго те чекају скоро произведене калфе, па вичу за сваким сељаком који прође: „Иди, снајо, иди! „Хајдемо у куповину: памук, вуна, лепе мараме!“ .“ И прође сиромашни сељак кроз бич. – Е, у таквом грму тај мали Мојсило Пупавац је кренуо у занат. Имао је шефа који је био вешт око муштерије и вешт у свом послу. Његов шеф је био некако необичан у свом понашању. Кад се први пут сретне са неким човеком, нарочито са неким службеником, он ти онда све бира и намешта речи да му разговор буде финији и књишкији; обично се тада постиди, слеже раменима и уснама успева, без трага гради скромни рудник. Кад већ упозна човека, онда говори одлучније и не обраћа се толико на финесе и да буде као књига, није стидљив ни скроман. А кад се наљути, онда је опет сувише луд, непромишљен и речит; вежеш се за човека, па се не можеш лако отрести. Имао је и способност да верује у снове, враџбине, чини и предвиђања, увек је читао „Сановник” кад би се пробудио; да пости, сваког празника иде у цркву и моли се, да буде љубазан према власти и да у свакој прилици кличе: „Хвала!“ да мрзе све ново; да протера три од једне паре и да само зграби, а ништа од себе... Мојсило се угледао на свог газду и добио од њега све и свашта, чак и његово понашање и нарав, а говор је потпуно стављен на калуп његовог господара. За годину-две изучио је занат „болтаџија“ и постао калфа, и већ је знао боље од свих својих комшија: „Хајдемо у куповину!“...“и какви год су могући појмови у људској својти – знао је све напамет!

Мало по мало Мојсило је везао кројача, отишао у малу паланку, и отворио себи радњу. Тада је већ био пунолетан и примио је у руке оно мало наследства што му је остало од оца и исецкано у новац. Почео је да даје новац за камате, а та спекулација га је толико засладила да је намеравао само да је натера – само да се интересује и да живи од камате. Њему је то подједнако сметало и кувао је разне планове како би дошао до крупног капитала, па да га разбије у интересу. Својим познаницима и пријатељима испричао је многе планове и питао их за савет. Али међу многима скроји једну, која му се учини најлепшом и најисправнијом, и није је причао свима осим својим најближима. Тако је Мојсије радио неколико година у тој провинцији, уништио је неколико оближњих сеоских кућа које су му биле дужне, па тек на Ђурђевдан продао робу испод руке и дао радњу другоме, покупио новац који је поделио за камате и – отишао негде! Околина је само рекла: „Хвала Богу, кад га ђаво однесе!“ Нико није знао ни куда иде ни како ће... И после тога су га људи виђали час у једном, час чак и у деветој палати. Све путује ... Е, такав вам је Мојсило Пупавац! А то је онај који га је само пустио на бал у газдину-Николину кафану.

Када се Пупавац види у тако фином друштву, у којем скоро никад није био, онда се запетља у тебе. Тако исплетен, пружио је карту једном од гостију, када су се неки насмејали и погледали, и то га је још више збунило, па је заколутао очима и погледао карту „број 25“. И нехотице му падне злослутна мисао: „Ево опет 25!“ па оде мало даље међу госте, и све се осрамоти.

- А погледајте Пупавца! — узвикну младић одвајајући се од гостију и ступајући испред њега. Многи су се грохотом смејали том повику. - Где си, Пупавче, болестан? Аууу, ко би се теби надао?!... – отишао је јадни Мојсило да се распита за здравље код свог старог познаника, који се још дружио с њим у Београду.

- Па како, како?... - поче даље да пита познаник. - Хеј, хеј, али лепо је било живети у Београду!... А знаш да се ћерка твог комшије удала? - Ето, Мојсило је хтео нешто да каже да би скренуо разговор на нешто друго, јер му није толико стало, по опоруци што је познаник почео да га цепа. Али један познаник поче да каже, и сви викну: Знаш, како си целу ноћ кувао ту њену папучу у лонцу да ти дође?... Еј, мој Пупавче!... Рекох: „Ја сам рекао:“ Ајак! Мој Пупавац целу ноћ седи крај огњишта и ложи ватру око лонца, а папуча се само преврће у кључалу воду... - Гости су опет почели да се смеју. Јадни Мојсило да с потока у земљу потоне.

Док адвокат прилази:

- Да, шефе Мојо, одакле сте? - освану Мојсила кад угледа адвоката. - А кад си ти из Пожеге?

„Давно, господине Бранко“, мало се охрабрио и проговори Пупавац, али је и даље била забуна. Један његов познаник отишао је на други крај да ухвати „даму за игру“.

- Изволи! понуди Мојсилин адвокат, показујући на споредну просторију.

„Хвала, господине Бранко, свиђа ми се овде“, одговорио је као опечен када је видео тамо изабране старије људе.

И тако је остао са адвокатом у судници. Свратили су и разговарали. Баш тада је кадрил свирао, дуги човек је викнуо командујући: „Дурдеме! Шунегле!“ У ковчегу према њима заиграла је и Савка Николина. Заиста је својом лепотом зачинио цело друштво. Адвокат је гурнуо Мојсија прстом и шапнуо му преко рамена:

- Видите ту девојку! Како Вам се допада?

- Лепа! – одговорио је Пупавац стидљиво и упијајући усне на то.

То је она девојка коју сам ти споменуо у Пожеги, ако се сећаш... Е, сад кад си овде, гледаћемо... - И опет наставише разговор. Пупавац никако није одвојен од адвоката, али све за њега. Тако је весеље трајало до неког доба ноћи, па се растадоше.

***

Сутрадан су адвокат и Мојсило Пупавац седели око поднева у гостионици „Код јаблана”.

Мојсило му каже нешто врло поверљиво, а он слуша, слуша, па само рече:

„Само се ослони на мене, а ја ћу успети.“

- Али молим вас, хоће ли родитељи то хтети?

- То је моја брига. Она хоће, а шта ће?... Само да видимо да те девојка воли и да стекнеш њену наклоност...

. - Да, да, у праву сте - потврђује Пупавац. - Већ ћеш ме научити како да се понашам.

- Са добром вољом... Било би добро да јој прво понудите поклон, добар прстен или дијамантску иглу...

- Желим... Али како да јој се допадне? упитао је Пупавац.

- Препусти то мени. Имам у Пешти познатог златара, па ћу ти га набавити и изабрати, јефтино, лепо, чега се заиста не вреди стидети.

- Молио бих те да то урадиш ... и већ ћу ... ех! – Пупавац је само махао раширеним рукама и слегао раменима, не могавши да изрази оно што је рекао. - У том "ех!" изразио је сву своју захвалност и колико дугује адвокату.

„Тако, тако...“ поново је почео адвокат. - Писаћу сутра, па кад ми каже за цену... рећи ћу ти. Па кад га добијемо, онда ћемо заједно отићи да се упознамо и поклонимо...

Мојсило се опет зазире, па загребавши иза врата рече:

- Па, боље ти је да то урадиш сам, а ја би требало да одем тамо - можда неће бити у реду...

Како хоћете“, каже адвокат. - И донећу ти је.

- Даћу ти што више новца...

- Да да. Из тога ћеш видети да ли те девојка заиста воли и да ли ће узети твој поклон... А ја ћу јој рећи од када. Било би добро да јој то сами предате. Али кад ти тако кажеш, онда је боље да ту посредујем, као познаник.

„Да, да...“ прекинуо га је Пупавац. - У праву си - тамо ти је боље, као што си већ познат... А колико си рекао, јуче, има мираза?

– Мислим хиљаду дуката у готовини, осим намештаја и осталог...

Пупавац само загреје очи када адвокат помене такав мираз. А онда се разговор завршио.

Е, није прошао ни добар сат, а адвокат је већ седео у Николининој кући и много причао о балу, о женама, о накиту, па само рече:

- Било би јако добро да и нашем Савцу купимо дијамантску иглу. Девојка је из овакве куће – нека има накит.

„Па не браним се“, рећи ће Никола. - Већ знате како да изаберете накит. Нека буде ваш посао да набавите.

И тако није прошло ни десет дана, а адвокат је већ набавио иглу из Београда. Однео га је Пупавцу и показао му да види како се у Пешти „фино прави” накит. Пупавац је само рекао: "Баш лепо!" и питао адвоката колико кошта? - "25 дуката!" он је одговорио. „А шта тачно 25?“ рече Мојсије, гребајући иза врата, и слутња тог броја га поново погоди. Пребројала је новац адвокату и замолила га да је поздрави. Адвокат је ставио новац у конопац, па је однео иглу Николи, и узео од њега 25 дуката, наравно, што се тиче куповине. Девојка забија иглу у косу и носи је - као њен накит купљен за свој новац. Адвокат је добром приликом показао Мојсију да је девојка заиста примила и понела његов дар. Пупавац види и топи се од радости.

***

Време је пролазило. Поред те дијамантске игле, Мојсило је Савци поклонио за Цвети златни брош и златне минђуше; за Ускрс, хаљина од тешке свиле, осим осталих ситних поклона. А адвокат је све то набавио на исти начин као и она дијамантска игла. Отац Савкин је набављао исте ствари, а при том је Пупавац, опет, мислио да је то његов поклон. Адвокат је наводно однекуд донео неке чарапе или пешкир и поклонио га Пупавцу од девојке.

Мојсило је већ почео да апелује на адвоката да му једном помене родитеље, јер жели да се неки просци истакну и траже. Адвокат га ућутка.

Тако је Пупавац дочекао 25. мај у Смедереву. Нико не зна шта ће се тамо дешавати и шта чека. Знају само да се зове Пупавац и виде га као адвоката. Питају адвоката, а он каже:

— То је трговац, мало ударен крагном. Упознао ме је прошле године у Пожеги, па се исто толико држи до мене кад ме види.

Крајње је време. Пупавцу је остало јако мало новца у торби. Све иде на поклоне и троши се тако слободно. Није баш најпријатније. Поново га је погодило предосећање. Шта год да се исплати – све се постави као штета или 25 гроша, или 25 дуката, или 25 чаша пива... Само увек она злослутна бројка, 25!

Тако једног дана Пупавац седи у кафани „Код јаблана” и размишља о свом плану, о капиталу, о својим спекулацијама. Како странац улази у кафану. Пришао ти је и сео за Мојсијев сто. То је већ био Мојсије. почео је да се подсмева и навија, ако нешто каже да испадне добро. Незнанац, како је сео, упита Пупавца ко је и шта је.

— Преклињем те... — поче Пупавац, дотеравши, и по чаршијски — ако можемо да послужимо, Мојсило, знаш, Пупавац, трговац...

„Посебно ми је драго! – рече незнанац гледајући га на неки важан начин, па му рече и име и презиме и да је путник.

- Захваљујем на твом часном имену - лепо каже Пупавац, па пита: - А одакле путујете? Ако смемо да питамо, радознали смо да знамо...

- Са суве границе сад, а ја сам био свуда по народу. Пишем живот људи... – И ту је путник већ почео да прича: како је путовао, како је вешт у том послу, како је то веома важан, али тежак посао. Сироти Пупавац је мало размажен својим бригама, па са највећом скромношћу слуша путника. Затим је постављен ручак. Њих двоје заједно ручају, а путник само прича.

- О, кад бисте знали како је лепо писати народне обичаје! он каже. – Шта све човек неће видети при куповини царине. Рецимо, какав Урош Мрчикур јурне на свој алат, али уместо да иде напред, он оде на плот, или на овај, па се удаљиш, а чика Мрчикур остане или негде на трну или на огради, или. ако ни једно ни друго, а он под овим...

- Ох, молим те! – скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља:

- Или, на пример, какав чика Никола Попрда, уместо да вуче седло на пендреку, потпуно га одсече. Па чим завуче ноге у конопац, а те удари о земљу – тегла! а за њим седло – клупа; коњ подиже реп, а кад виде овај скандал, спусти се низ страну и сакрије се у неки трн...

Ох, молим те! – скромно се опет пита Пупавац.

Путник.

- Па један је трчао на ћилаш поред брда. Тако му брзо остају глогови и дивље крушке, као да неким чудом све пролази поред њега! Е, то је бијесан коњ, а сила на њега још беснија. Ето ти покора, појас је покидан, седло само низ чила и јахач на седлу. А то је био наш Мркша Испијало! Ено га, седло му је стало на трну, а он је на врху трња.

- Ох, видите, молим вас! – пита се још Пупавац.

- Па видите, кад пуцају у мету - наставља путник. - Смешно је кад чика Ташан испружи свој велики, понекад пивски и са плавом кићанком, а сад бледи, од многих маскота и прошлих година, фес, па га набије на колац да му другови пуцају. него. Пали ватра, појављује се дим и цвркућу меци поред њега, као змије које скачу са камена на пролазнике, а фес се поносно држи. Ако се догоди незгода да метак пробије чудо у облику феса, онда газда удари нос као ћурки кљун, а фес се зачепи али не изгори, јер милиони зноја то не дозвољавају, што заједно машћу или сланином чича-Ташанове снахе и снахе су мазане смуђом, а кроз ово су прошли милион пута, тако да се не зна тачно како ће се тај облик назвати. фес, фес или мешавина милиона зноја са мастима итд. Он не гори, јер те мешавине то не дозвољавају. Само је цвркутао, па оставио на себи рупу која више личи на ону кулу српских глава у нишкој нахији у старој Србији и оној у Африци, на острву Србији него на шпанске главе, него на обичну рупу.

- Ох , молим те! – Пупавац је још мало изненађен, а већ је сметнуо са ума Савка, поклона, капитала и неславног броја који га је везао, па је и он питао шта је рекао:

- Шта је данас, господине, молим вас?

- Двадесет пета! одговорио је путник.

Мојсило заћута, и опет га нека сумња обузе. Онда је ушао адвокат. Чудио се са путником и Пупавцем. Одмах путник почиње да прича адвокату како путује и како путује. Како је већ обишао град и нашао гроб на гробљу, кажу да је стар више од две хиљаде година, како хоће да га носи... итд. Адвокат се једва суздржао од смеха, а Пупавац се само зачудио. Путник руча и одлази да истражује старине у граду.

Мојсило још разговара са адвокатом о свом послу, инсистирао је да га једном помене, јер проси девојку од других. Адвокат га је уверио да ће он, као пријатељ, све покварити ако се направи грешка, па је отишао.

Пупавац је изашао у шетњу, прошао поред Николине куће. Савка је била на прозору. Он је дубоко уздахнуо, она се подругљиво насмејала.

***

Тако да је прошло много времена. Било је то некако после Илијинудне. Адвокат је послом путовао чак и у Чачак. Пупавац је изашао да мало прошета по вароши и да прође неколико пута - том улицом. Забринут, ударио је преко пута и поред гробља. Кад тамо, а око једног гроба, провирују их двоје-троје. Једна празна кола су слетела на ограду. Њих двојица држе будак и ћуску, као да хоће да копају. Мојсило је изгледао боље, али однекуд путник који му је рекао 25. маја колико коњи јашу и пуцају у мету. Док три-четворица трче са чаршије, јуре право на гробље. Један бежи и стиже пре других, па том путнику:

- Шта хоћеш од тог гроба?

- Да носим ову плочу.

- Каква табла, господине? Престани да се трудиш!... Не дирај тај гроб!

- Ох, ја ћу га носити - стар је.

- Али ти своју старину бацаш! — повикаше остали и стигну. - Нећеш то извући одатле!

- А шта ти знаш?... То је ретка старина... Ја знам најбоље од свих тих ствари. Та плоча је стара две хиљаде година! „Ти људи су се спасли само чудом.

- Око две хиљаде година! Јесте ли добро, господине? То је гроб мог оца ... - рекао је један од њих.

- Ти то не знаш, то је моја ствар... Ја ћу то носити.

- Али то је гроб покојног Марјана Ђукића, ћурције - опет ће један од њих. – Управо сам га сахранио пре десет година овде са овим мојим пријатељима – Бог да му опрости!

- Али шта је старо, носићу! – рекао је путник.

Нећеш ни пипнути, викну син покојног Марјана, док сам жив! Мислите да је старо старо. Путник је уздахнуо и отишао, претећи:

- Пусти, пусти, даћеш. Ох, како је лепо! Само док наређујем одозго.

- Хајде, хајде, само путуј! викали су за њим. Онда је почео да се облачи - падала је киша. Пупавац је скренуо у ту улицу и прошетао неколико пута – много пута испред Савкине куће и ту и тамо и сваки пут је погледао кроз прозор и испустио уздах. „Шта јури овај лудак? Савко је замолио пријатеље који су јој дошли да јој честитају и сео, па су са њом провирили кроз прозор. Пупавац се осврне око себе и кад их угледа, помисли: „Види, дођоше јој другарице да ме виде... Видиш, мора да им се похвалила, а знају да ћу проћи!...“ Киша је почела јаче да пада! . Грмљавина и радијација сустижу једно друго. Мојсило је још једном прошао, и пушио у свом стану. Већ је био мрак, у кафанама су упаљене лампе и свеће. У кафић „Код јаблана” ушао је прилично оксидисан и сео у сто.

— Двадесет пет гроша! одговори слуга.

— О, како то, опет двадесет пет? — упита Мојсило, наслућујући нешто. Слуга је почео да му говори шта је потрошио и смањио рачун:

— Двадесет пет гроша!

- Није због плаћања, него како је увек било двадесет пет!? Мојсије је почео, пошто га је изненада прекинуо глас иза једног од столова према њему:

- Али јуче је био ринг и испит Савци! Мојсило се стресе као да га је нешто пресекло.

- Који Савци? упита радознало гост за истим столом.

- Савци Николина ... - Кад је то рекао, Мојсила је окренуо кафану. Молила је, настави он, Момчила Перића. У недељу ће бити венчање.

- Срећно јој! рече трећи гост. - Згодан момак, и чувар.

Пупавац само клонира као убијен. Извадио је из џепа 25 гроша, па га дао конобару, не знајући шта ради.

„Платили сте малопре“, одговорио је.

- Ех, ех! - рече Мојсило расејано - двадесет пет гроша, јел' тако?

- Да! одговорио је конобар.

Јадни Мојсило устаје у своју собу. Замишљено је скренуо у шупу, а када је стигао до врата, задрхтао је и погледао око себе да га нико не види када се кафанска собарица гласно закикота. Вратио се и отишао са басамакама. — Прстенована, свадба, 25 гроша, дарови! Све му се покварило у глави и само је урлало. Почео је да броји зашто није ни гад и избројао на своје велико изненађење и ето 25! Ушао је у собу и погледао песму, коју се никада раније није сетио да погледа, када је имао 25 година! Баш толики број ће на крају добити ... Јадни Пупавац шета по соби, а не зна шта хода и како хода ... Тешко му је, Боже, тешко - као да био убијен. Запали свећу и извади кесу и преброј паре - само 25 гроша!... "Ружно, све се излизало. Еј, Бранко, Бранко. Откуд сад?!" Мојсије је почео гласно да виче док је ходао по соби. " Да је само он ту, онда би се можда могао и сломити... „И тада се јадни Пупавац удубио у дубоке мисли... Међу многим мислима, пало му је на памет да је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. „Аха. ! Да ли је зато толико девојака било са њом?!“ Викао је и рекао: „Хај!“ у мислима... Одједном је пљеснуо рукама: „Оних, опет двадесет пет! Неће бити?“ „Изброј поново.“ „Учинио сам то двадесет пет пута! Ех, та проклета двадесетпеторица која ми се залепила... Није тако добро... „Пупавац заћута и загледа се, нешто мислећи, у један ћошак собе... Киша лије како Бог да, можеш. чуј где цели потоци теку низ улицу. „Еј, еј двадесет и пет!“ Мојсило опет поче, па само викну: „Па неће бити двадесет пет!...“ Брзо изађе и затвори за собом врата, па хајде у плитким ципелама, а после највећег пљуска поред Савкиног. кућа. Оксидован као миш, из њега све цеди. Мрак - једва видљив за одлазак. Као муња. У Савкиној соби горе свеће. Још увек можете видети њене пријатеље како вире кроз прозор. Мојсило је погледао да ли ће је видети, а онда је склизнуо у рупу пуну воде и допливао до појаса. У том тренутку удари муња, и кроз толику буку и кишу, поново сам чуо кикот на Савку. „Јуф! Ено још онај лудак! Ено залив!...“ Пупавац се мучи да изађе из рупе. Остала му је једна ципела на дну удубљења. Тако мокар, бос и мртав од тешког умора догамбуле некако до његовог стана. Ушао је унутра и почео полако да хода по соби, није пристао ни да седне ни да легне. Вода је отишла из њега и направила базене по целој просторији. У тој шетњи поново је у себи почео да броји колико је пута прошао. Преброји неколико пута, а онда вичу: „Да, мени је сад тек двадесет и пети пут!...“ И заиста, малопре је погрешио, а бројио је више пута...

То је било превише за њега.

Испружио се на кревету тако мокар, па се потпуно утрнуо... Пробуди га неки жестоки притисак на једну бутину... Погледа кроз прозор, већ је свануло. „Они, шта ме мучи, мора да сам се синоћ негде убио. Подједнако тлачи. Померио је ногу, приметио нешто тврдо испод себе. Устаје и скида чакшире које су још биле прилично мокре. Кад има шта да се види. Кроз пармачу му у чакширу паде нека ружна врана, па га убоде. Узео га је и погледао колики је, кад је писало "25!" Љут и љут, бацио је врану. прозор споља.

Устаје, и пошто је дуго размишљао, ходао је по соби, лупао се шакама по глави, цвилио ... само у једном налету је експлодирао, па је отишао као луд. Трчао је улицама не гледајући никога, па хајдемо право у Николину кућу. Никола седи за доручком са домаћицом и Савком, а био је и један од млађих. Кад је одједном угледао Пупавца – тако непознатог и необичног – зачудио се. А Пупавац је тек почео да виче:

- Срамота!... Срам те било! јеси ли трговац!

- Ко си ти? – скочи Никола са столице у чуду.

- Толико сам потрошио ... - још јаче виче Пупавац ... - а ти ме вучеш за нос ...

Савка и њена мајка су џипови уплашени са својих столица.

- Извуците га? викну Никола слугама.

- Ја излазим? Срам те било... - викну већ очајно Пупавац... - Толико сам потрошио!... То ми је девојка!...

„Излази!“ викну Никола и подиже столицу.

„Те игле... те хаљине... све је моје!...” шикће Пупавац из петних жила. Савка бризну у плач. Мајка у говнима. Слуге су брбљале. Пупавац виче шта му грло носи и ружно најружније. Дотрчале су комшије, жене, шегрти, пандури... Било је много урнебеса. Пандури су Пупавца одвукли у полицију, он се отима, виче... Ту се скупи цела чаршија. Брукс пуца на све стране. Дотрча сам начелник ... И та гомила појури на управу, а још се чуо повик Пупавчев:

Нећете ... лопови! Девојко моја! ... Не дам! ...

***

Следећег дана, 25. јула, приправник у руководству је завео чин са следећим натписом: „Да се ​​они који су унутра наведени за напад на цивиле казне са 25 удараца и протерају...“ .

За њим пођоше градска деца, а тутњава се диже: "Иха! Двадесет пет! Двадесет пет! Пупупу! Двадесет пет! Иха, ухо, Пупавац! Пупупу! ..." док се већ није изгубио ван града. .

О Мојсилу Пупавцу више ништа нисам чуо – а људи у његовој доколици већ дуго причају о њему. Када се адвокат вратио, рекао му је, и нимало се није изненадио, већ је хтео да прасне од смеха... Бог му се смејао што се толико смејао!