Исповест

I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја верујем све.На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништава је сенка,
За мене живот отрован је цвет.Трпи и живи!… Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.II
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страшно муте,
Над људском душом њихова је власт.Триумвир силни, овладатељ света,
Презире гордо у заносу све,
И војску своју жртвује и царство,
И, грозно павши, од љубави мре.Акцијум виде неизбројне жртве,
Пожар галија, поразу и јад
Многа је звезда утрнула тада,
Многа је мајка закукала тад!

 

Чудни су пути којим страсти воде,
Ал’ све што живи ове путе зна:
Садашњост њина непобедљив град је,
Прошлост је њина пепео и пра’.

Па кад је тако – тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач:
У борби с њима не помаже ништа
Блажена мудрост, очајнички мач.

​

​

​

​

 

Грм

Mуњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас – и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

​

Небески звуци

 

На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,

Побожну душу диже лахора благи лет,

Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,

И смерна душа види небески, зрачни свет.

Светови доле блуде… Над њима вечност тавна

Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,

И круна божијег труда, светило ведрога дана,

У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,

Херувим с пажњом следи времена бурни ход,

И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,

И песмом својом снажи самртни људски род.

У току бурних дана ти благи, небески гласи,

Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,

И у том слатком часу пожуда адска се гаси,

И смерна, света љубав таласа људску груд.

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни

Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг

Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,

И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

​

​

​

​